Неколико дана после елиминације моје земље са овог Светског првенства, када су емоције коначно стале, када више не сањам те кошмаре, када сам се мало одморио од фудбала са овог Светског првенства, који руку на срце није ни за курац, време је да отворим "душу" и кажем коју реч о претходне три недеље.

Елиминисани смо. Баш у тренутку када се чинило да нам ништа не може покварити планове, десило се. Рекли смо, боље је да не зависимо од других, важно је да пролаз у други круг имамо у својим рукама, ми одлучујемо о нашој судбини, о расположењу милиона Срба широм света. Није било боље. Изгубили смо, како смо изгубили. Некада треба мало и те спортске среће, никада нас нешто није хтела, зашто би хтела овога пута? Да ли смо заслужили да имамо мало те среће? Јесмо, него шта него смо заслужили.

Данас купим Прес, први пут то пропагандно говно да сам узео у руке. И не да читам, него видео неку рекламу на ТВ, као можеш добити дрес. И то купим два комада. Теле. Наравно, новине читам од задње стране, јер ме само то занима. Не занима ме сигурно прича о Фарми и неким смрдљивим политичарима. Мање-више већину тих ствари са последњих страница Преса сам већ чуо, прочитао или је већ неко пренео на мање увредљив начин. Али нисам нигде прочитао један интересантан интервју са Стојковићем. Наравно, не знам да ли је још једна превара али некако ми личи на нас, на Србе. 

"Све је теже и теже. Преспавана ноћ није помогла. Били смо убедљиви у последњем мечу и могли смо даље. Што каже селектор, фудбал стварно није био праведан према нама и сигуран сам да ће све да нам се врати у наредним квалификацијама. Још више боли када бацим поглед какав би нам распоред био даље. Сањали смо да можемо до полуфинала, али није се могло", каже Стојковић. 

Наравно кључне су ове две последње реченице великог Стојкета, које нам говоре само једну ствар. Превише смо се уздигли, видели смо се већ у полуфиналу. Е полуфинале!!! Па човече два пута смо то играли на светским првенствима! 1930 и 1962! Па ми 50 година нисмо присмрдели том полуфиналу јер смо увек били већ на седмом небу. Да ли је било потребно да им се не каже какав је распоред, да им се не дозволи гледање утакмица ван наше групе.... Не знам нисам паметан. 

Али оно што је битно је да смо ми играли фудбал против Аустралије. Прво полувреме, и неки мањи део другог. Нешто слично као оних 15 минута без Луковића против Гане. Показујемо да ми знамо да играмо ту игру звану фудбал, али немамо константност. Нисмо у стању да у истом ритму одиграмо 90 минута. И у тим тренуцима када пада наша игра, противник, у овом случају Аустралија може да искористи твој умор, тренутак деконцентрације, одсутних мисли итд. Да смо ми за то прво полувреме искористили ту фантастичну игру, искористили шансе ја данас не бих писао о овом мечу... Вероватно бих им само пожелео срећу против Американаца, али јебига.

Криво ми је много, али не могу да им замерим. Срећу не можеш купити, не можеш знати када ће те напустити и што је најважније не можеш да се ослониш на њу. Није нам се дало, можда нам се врати већ на следећем шампионату света. Поносан сам на вас момци, нисте нас обрукали, играли сте добро, испали несрећно и има мнооооого слабијих екипа од Србије које су прошле даље, а да то нису ни упола заслужиле као ми.

Многи покушавају наћи кривца, најчешће је то селектор. Или Марко Пантелић. Чак сам рођеним очима после утакмице прочитао коментаре неких да кажем приглупих људи, који не знају шта ће него нападати директно. "Једи говна Пантелићу мајмуне". Ало? Ко је овде луд? Стварно Пантелићу пичка ти материна, морао си дати онај гол. Морао си нам дати још 10 минута наде? Пичко смрдљива.

Неки су уз пљување дотичног дотакли се човека у кога су се клели претходне 2 године. Радомира Антића. Шта им је засметало? Што није ушао он на терен да постигне гол? Дефинитивно. Наводно није ваљала игра против Аустралије? Шта бре није ваљала? Самлели смо противника, нисмо искористили шансе, нисмо научили да играмо тако. Али момци, лепо је Аца Стојановић у емисији код Кесића рекао, парафразирам "Најважнији фактор на Светском првенству је срећа". Па јесте ви видели да је неко освојио Светско првенствно без имало среће? Јесте курац.

Верујем идаље у ове момке, нису ништа учинили лоше да бих променио мишљење о њима. Ни о њима ни о Антићу. 

Ви сте за нас победници!

 

 

 

Не, није било онако како сам се надао. Није било елана, смелости, муда у нама. Није било онако како сам мислио, онако како сам сањао и осећао. Било је другачије, болно, горко и ружно. Можда сам само ја, али тај бедак је сличан ономе кад те остави неко драг... Осећаш се изневерено, разочарано... Али није све тако сиво.

Све док сам овај Србин, главом и брадом, док још у мени тече српска крв верујем у вас. Спреман сам да преболим овај пораз, спреман да зарад свега заборавим на ову партију, на овај пораз. Обећајте, обећајте ми опет то поново. Обећајте да ћете изгинути, да ћете дати све од себе за Србију, да се нећете плашити, да неће бити треме... Знам, тешко је. Ма лажем, како знам. Не могу ни да замислим како се осећате. Некима сте баш пробудили гнев, и убили сваку наду у њима. Дали сте им за право да вас пљују, да вам не верују више. Али има нас. Има нас који и даље у срцу осећају да сте ви прави, да сте храбри момци који могу да играју фудбал, да победе, да нас обрадују.

Али немојте ни ви да се осећате изневерено. Исти ти пљувачи ће идаље бити уз вас, прижељкиваће вашу победу, да оставите срце на терену... Опет ће се радовати са вама. Учините нас посебним, посебно нас који смо остали доследни вама, који идаље имамо поверења у вас, у ваше способности. Повратите им поверење у вас, нека се химна чује по целом свету, певајмо заједно. И не без везе, него онако патриотски настројени. Па Срби смо, мајку му? Ако је неко наложен на своју земљу, онда смо то ми. Али разумите их, много су очекивали, сада им то и морате дати... И не плашите се, можете ви то, знамо да можете.

Нека проради инат, угасите телевизоре, баците новине. Не слушајте их шта говоре. Само су бесни, и гладни успеха. Изађите на терен, и покажите свима да нисте за џабе на овом Светском првенству. Ту смо да играмо фудбал, прави фудбал. Зачепите им уста и стисните зубе, хајде да играмо фудбал!

Волимо те отаџбино наша!

Чекам овај дан од 10. Октобра, и од тада одбројавам дане... То је то! Нема више шта да се чека!
Да ли смо спремни? Ма спремни смо, и преспремни. Дајте нам више да играмо. Да играмо фудбал, да победимо... Играјте за нас, за вашу браћу, за ваше верне навијаче, донесите нам радост! Само молим вас, не бацајте нас у бедак. Хоћемо да се радујемо, играмо, скачемо, певамо за вас.

Хајмо сада сви за репрезентацију, загрлите се, певајте, уживајте у игри, химни и свему ономе доброме што су ови момци урадили за нас. Урлајте, дерите се, да знају да сте српски синови!

Носите тај дрес са поносом. Гините, гризите, туците, борите се, шутирајте, давајте голове. Можемо ми то. Покажите свету каква је српска левица и десница. Покажите да ми волимо ову земљу, и да низашта на овом свету нећемо се одрећи нашег звања, имена, презимена....

Играјте фудбал!

И још један чланак написан пре неког времена.

Управо завршена утакмица Немачке и Босне. Немци славили са 3-1, иако су на полувремену губили са 1:0. У другом полувремену додали гас, и рано изједначили преко Лама а из два пенала која је искористио Швајнштајгер дошли су до убедљиве победе. Такође погодили су и две пречке.
Ево нешто да напишем и о њима, и још само Аустралијанце да одгледам   Ако имају још неку утакмицу да одиграју  

 

 

У првом полувремену су играли са најјачим саставом:

Нојер, Лам, Фридрих, Мертезакер, Бадштубер, Швајнштајгер, Кедира, Подолски, Озил, Троховски и Клосе.

Али као што је случај и у нашој репрезентацији, ти "сигурни" играчи нису били тако добри (част изузецима), већ су резервни играчи у другом полувремну са својом енергичношћу, трудом и пожртвовањем на сваку лопту, ставили тачку на један јако леп и интересантан меч.

Најслабија тачка овог тима је тренер. Јоаким Лев, иако неки кажу најгора репрезентација Немачке икад, има толико фантастичних играча али једноставно није неки мотиватор, човек који ће променити утакмицу и има много простора за напредак а сумњам да је овај човек права особа која то може да уради, да искористи сав потенцијал овог тима, који ће на следећем СП можда по именима имати најјачи тим.

Немци игрјау солидно, врло лепо на тренутке. Бриљантност неких играча долази до изражаја у брзим нападима а други не тако бриљантни играчи знају да је искористе и да схвате шта њихов саиграч жели. Очигледно влада одлична атмосфера унутар тима, врло су мотивисани и не бих ја њих отписивао.

Када нападају Кедира одлази нешто испред Швајнштајгера и учествује у грађењу игре своје екипе. Мало тога сам знао о овом играчу, али на овој утакмици ме је одушевио поготово неким дивним лоптама у простор "a la Xavi". Одличан играч заиста. Лево игра Подолски, иза нападача Озил а десно је Троховски. Често се Кедира убацује из другог плана и имао је две врло добре шансе.

То је један од начина на који се екипа поставља у фази напада. Други начин је да Озил одлази десно, Троховски лево а Подолски у нападу игра са Клосеом. Такође у оваквим ситуацијама Кедира и Швајнштагер су у линији, и Кедира не учествује толико у грађењу напада.

Почетком меча Немци су имали великих проблема да се снађу када Босанци имају лопту, и буквално нису знали шта да раде. Тих првих 20 минута летели су ко муве без главе по терену, и дефинитивно им не одговара када противник диктира темпо игре.

Још једна слаба страна Немачког тима је трансформисање екипе из напада у одбрану, посебно када нападају на први начин. Изгубљена лопта, аутоматски је значила добру контру Босанаца, а Немци су се слабо враћали и покривали Босанске играче.

Супротно томе je њихова трансформација игре из одбране у напад, где изузетно брзо лопту преносе на другу страну терена и само неколико додира са лоптом им је потребно не би ли се нашли у шанси за гол.

Голман Нојер готово да није имао неку интервенцију. Примио је смешан гол, али тешко да он може да се криви за њега. Пре свега трапавост Филипа Лама је довела до предности Босанаца.

Свуда се води да је Џеко постигао гол, али није. Лам је покушао да избаци лопту преко себи, али се напуцао у груди и лобовао Нојера који је изашао на Џека који је био у шанси. Ето ко би рекао да тако нешто може да се деси тако искусном играчу.  

Штопери Фридрих и Мертезакер су подједнако спори и познти по киксевима, па се надам да ће то бити шанса наше репрезентације. Можда у финишу пустити Лазовића или чак Мрђу у напад. Мертезакер је данас често излазио на 30метара заједно са Џеком и то је отварало простора за друге играче Босне.

Бекови врло неактивни у првом полувремену, тј. готово да се не сећам да су прешли половину терена. У другом Лам нешто конкретнији, и два-три излета у напад док Бадштубера нисам видео да је прешао на другу страну терена.

Озил је заиста невероватан играч. Има све, и дефинитивно најопаснији играч њихове репрезентације. Данас је имао две или три лепе шансе, погодио пречку, сјајна сарадња и са играчима који су кратко у репрезентацији, дупли пасови ма дивота.

Троховски - нит смрди нит мирише, али има фантастичан центаршут. Подолски је играо солидно прво полувреме, у другом је изашао због повреде. Ту не знам шта да мислим. Кад сам видео како мали Марин игра, можда је и боље да није повређен  

Али Босански коментатори   Педесет пута су рекли да је он њихов, а он је толико пута рекао да се гнуша свега Босанског и да је Србин, што се и видело кад се неком Надаревићу најеб`о кеве  

Клосе је био врло одсутан, а овај Какау је много опаснији од њега.

Ето, то би било то укратко.

Не бих да предвиђам резултат, али мислим да би се и једни и други задовољили нерешеним резултатом.

Овај текст сам написао пре неких десет дана, и од тада нисам променио мишљење по питању иједне реченице у овом тексту. Нећу ништа мењати само copy/paste. Ово је анализа њихове комплетне игре, после гледања утакмице са Холандијом. Уживајте.

 

 

 

 Пре свега мислим да се ова репрезентација доста поправила у односу на Афрички куп нација. Нарочито по питању залагања на терену, трчања и постављања на средини терена. Такође то што су се поправили их ама баш нимало не ставља у неку предност у односу на нас, јер као и такви још увек каскају за осталим Афричким земљама (пре свега Обалом Слоноваче, Нигеријом и Египтом) по питању знања фудбала. Јер фудбал не играју они који су само физички одбдарени (не у том смислу перверзњаци), него је потребан и мозак без којег је све трчање узалудно (очигледно да фали Есјен).

Одмах да нагласим, да мислим да смо у стању да добијемо овакву екипу. Прави тест ће бити Камерун у суботу, који је мислим и јачи од њих. Не сматрам да смо у стању да их разбијемо у игри као што су то урадили Холанђани, али можемо да постигнемо гол ако искористимо њихове слабе тачке.

Па да кренем отпочетка.

Голман Кингсон, је врло слична верзија Владимира Стојковића. Али опет разликују се у неколико ствари. Пре свега по томе што се навијачи Гане куну у њега, а ми нашег голмана кунемо. Овај јесте будала, дебил, кретен, лош голман али има једну малу предност у односу на Стојковића - пуца од самопоуздања.

Оно што ми се свидело код ове Гане је систем игре кад се бране. Бране се са доста играча, али није то оно што би назвали бункер. Ови чим освоје лопту срљају напред. Али брањење пре тога је јако добро. Играју у формацији 4-2-3-1, а приликом напада противниче екипе трансформишу се у 4-1-4-1. Додуше ретко се усуђују на стартове, мада то може бити и до тога да код Холанђана лопта иде од ноге до ноге, и све дуеле покушавају добити на снагу.

Офанзивни играчи им нису технички надарени, а дриблинзима би прошли евентуално Рукавину. Наша задња линија је доста јача од Холандске, и сигуран сам да се грешка каква је Холанђане у овом мечу коштала гола код нас не може догодити. Нападач им је што би се рекло "прикрадалица". Шуња се стално око штопера и тражи грешку. Такође морам истакнути да су ужасно брзи, и то би нас једино могло да брине.

Што се тиче наших шанса против Гане, имамо их, само их треба користити као и до сада. Најтањи су на бековским позицијама, и чуди ме да то Холанђани нису највише користили на овој утакмици. (не смем ни да замислим шта би било да је играо Робен)

Посебно је леви бек танак, и ту би Красић требао поштено да га изјебе, али биће потребна помоћ и Банета јер увек удвајају играча на страни, некад и са три.

Такође, штопери им никако не игрјау главом. Зато би наш Вуглоња могао да намести главу и понекад погоди.

Прекиди - очајно се бране, посебно код корнера. Не знају где ударају у тим ситуацијама а додатни проблем је и голман коме је то вероватно најслабија страна. Овде је наша шанса.

Против Холанђана су врло често покушавали да праве офсајд замке, и нису баш били најбољи у том делу. Види се да одскора раде на томе. Недовољно је то уиграно. Пантелић би морао да игра, јер он је тај који ће извлачити њихове штопере на 30-35 метара од гола и ту би требали да тражимо шансу.

Ето то је оно што бих хтео да кажем о овој репрезентацији Гане... Е да и можда није најбоље да Милијаш почне утакмицу... Појешће га ове животиње и Ганине средине. Кузмановић је нешто снажнији, а нешто слабије изводи прекиде, па ценим да ће ово бити једина дилема пред утакмицу.

 

 

 

"Србија незадрживо срља у прогрес", рече иронично Стеван Сремац у свом делу Ивкова слава. Сада без имало сарказма та реченица се може употребити да опише Српску репрезентацију, али не и домаћи српски фудбал. Рекли би, доста за почетак. Процват српског фудбала очекујемо када нас сунце поштено огреје. 

Вероватно сте током ових недељу дана узели неке новине у руке, или отворили неки интернет сајт са свежим вестима из света спорта. Ако сте се задржали код српских фудбалера могли сте да прочитате да смо остали без најискуснијег играча у нашем тиму - Ивице Драгутиновића. Неколико дана после тога повреда Николе Жигића на тренингу. Па затим, "Данко Лазовић се повредио на утакмици Зенита".

Срећа у несрећи је да ће само један од њих пропустити Светско првенство. Драго. Није имао загарантовано место штопера или левог бека у репрезентацији, али као најискуснији, као члан тог тима који се прошетао до СП, као неко ко је стварао позитивну атмосферу у репрезентацији заслужио је да оде до Африке, макар и као резервиста. Није имао среће, и сигурно је пропустио свој последњи воз до Мундијала.

А колико је он вољен и цењен у свом клубу потврђује и овај клип:

 

 

Овакав је учинак играча са Антићевог списка:

Владимир Стојковић (Виган) - клупа
Бранислав Ивановић (Челзи) - свих 90
Антонио Рукавина (Минхен 1860) - свих 90
Немања Видић (Манчестер ј.) - свих 90
Невен Суботић (Борусија Дортмунд) - свих 90
Александар Луковић (Удинезе) - свих 90
Ивица Драгутиновић (Севиља) - повређен
Иван Обрадовић (Сарагоса) - свих 90
Александар Коларов (Лацио) - суспензија
Дејан Станковић (Интер) - ЛШ: од 56. минута, жути / Серија А: до 70. минута, жути
Гојко Качар (Херта) - свих 90
Ненад Милијаш (Вулверхемптон) - од 65. минута
Здравко Кузмановић (Штутгарт) - од 64. минута
Милош Красић (ЦСКА) - од 79. минута
Зоран Тошић (Келн) - до 83. минута
Милош Нинковић (Динамо Кијев) - није играо
Милан Јовановић (Стандард) - није играо
Никола Жигић (Валенсија) - повређен
Марко Пантелић (Ајакс) - до 69. минута
Данко Лазовић (Зенит) - до 43. минута, повреда 

А сад да се вратимо оном из наслова. Најслабијој карици, ахиловој пети или просто речено најслабијем појединцу.

Велики тренер је онај тренер који успе вешто да сакрије мане свог тима. А управо такав је Радомир Антић. 

Имамо једну од најбољих одбрана на свету, са играчем који је у првој сезони у којој је стандардан у Челсију изборио место у најбољих 11 лиге - Ивановићем. Најбољим штопером претходне сезоне - Немањом Видићем. Најталентованијим дефанзивцем који се у односу на прошлу годину само поправио - Суботићем и најтраженијим левим беком на свету - Александром Коларовом.

Хм, јасно је да нико од њих не може бити најслабија карика тима са таквим описом поред њиховог презимена. Тај непропустиви бедем се пружа испред неоспориво једног од некада најталентованјих голмана на свету који у претходне 3 године  није бранио на 10 мечева, не рачунајући утакмице за Србију. Да ли је то заслужио? Није. Али једноставно неко има јако лошу процену када је у питању клуб који бира. 

Средина терена је врло јака. Не може се похвалити као одбрамбена линија, али су врло близу.  Њу држе Милијаш - увек неприметни у својим прљавим задацима на средини терена, који би требао да представља неку врсту плејмејкера, али се ове сезоне није прилагидио стилу Енглеског фудбала па је његов статус у репрезентацији под знаком питања. Станковић - капитен који не игра добро као у свом клубу, али се труди скоро као Пантелић, недостају нам његови голови. Красић - јебено ненормалан играч који дриблингом и брзином може да прође сваког левог бека на свету, а посебно немачког :). Јовановић - потпуно исто као Красић, само што се од њега очекује и неки гол више.

 

Квалитетан нападач у Србији се тешко налази. Углавном стварамо споре цепанке, док су бржи нападачи код нас готово изумрли. Ни домаћи фудбал не нуди неког талента као светло на крају тунела, али очекујемо да се такав појави у наредних пар година ако не може већ сад.

Дакле напад је састављен од Жигића - сви знамо какав је његов статус у клубу, али једноставно то је човек којем је драже да седи на клупи у Валенсији него да игра у Сантандеру. Колико год се не слагао са њим, морам рећи да то поштујем и да његов допринос неће бити само у виду голова, већ и у одбрани, код прекида. Пантелић - има сезону снова, вероватно његову најбољу у каријери. Дао је 15 голова и има 10-так асистенција, што га чини нашим најефикаснијим играчем ове године. Даће бог да такву статистику има и у репрезентацији, јер нам његов труд често није довољан.

Па да закључимо. Наша Ахилова пета је - српски (балкански) менталитет. То је нешто што свака особа на овим просторима има, од када је Антара ту изашла је само једном на видело, и надам се да неће више никада. Посебно када знамо да смо у групи са Немачком, за коју важи она да се фудбал игра 90. минута. Или за њих такође важи "Фудбал је игра у којој увек побеђују Немци". Али имамо и ми пет Шваба :=) Тошића, Качара, Кузмановића, Рукавину и Суботића. И биће довољно да их победимо.

 

Замислите ову ситуацију. Позовете 100 насумично одабраних бивших фудбалера, или фудбалера који су на заласку каријере. И свакоме поставили идентично питање "Који клуб вам је био животни сан?". 99 њих би одговорило Реал Мадрид, а 100 фудбалер би био играч Барселоне. Чудан је пут једног од најневероватнијих тимова на свету, тима који има највише навијача у свету а исто тако има највише и хејтера. Да ли због ових или оних ствари, Реал је најконтраверзнији тим који је икада постојао, а тешко да ће их ико престићи.

Разлог због којег сам узео да обрађујем Реал Мадрид као тему, је човек са слике. Да, то је Флорентино Перез, њихов садашњи председник. То је човек који се може похвалити да је на невероватне ствари спискао паре али их исто тако на невероватне начине и повратио. Флорентино фудбал не сматра спортом, већ бизнисом из којег можеш изаћи са позитивним билансом ако купујеш на његов начин. 

Свима је познат израз Галактикоси. И повезује се једино са Реал Мадридом. Почетком овог века, Флорентино је по први пут сео у директорску фотељу и почео да трошкари. Обећао је навијачима да ће сваке године довести једног суперстара, или боље речено најбољег фудбалера у том тренутку. Желео је да од Реал Мадрида направи светски познати бренд, што му је успело. Реал је у његово време, посебно од 2009, постао синоним за трошкарање, али их то идаље не спречава да и поред силног "баченог" новца у појачања буду један од најбогатијих клубова на свету.

Али ипак то није оно због чега ми "навијачи" и "симпатизери" гледамо фудбал. Никога не занимају папири и финансијски детаљи, фудбал се игра због трофеја! Да, сигурно да је мало поткупио те навијаче таквим суперстаровима као што су Зидан, Луиш Фиго, Дејвид Бекам и другима. На самом почетку те своје ере је узео две титуле у Шпанији и Лигу Шампиона (добро памтите онај волеј Зинедина). Али ту је био крај. Крај трофејима, почетак суше. У том периоду суше купљено је такође много фудбалера, али ниједан није био "довољно добар" за Реал. Ретки од њих су на време то схватили и буквално побегли из таквог клуба, не би ли спасили своју каријеру.

 

Често кажу "не можеш утврдити колико је неко добар фудбалер, ако је лош у Реал Мадриду". И јесте тако. Сви сте наравно чули за случај Самјуела Етоа. Момак је као клинац дошао у Реал, замислите какво је то испуњење сна у 17-18 години живота , али онда почињеш да сањаш кошмаре. Не добијаш довољно прилику, сви те гледају чудно али је Ето извукао своју каријеру одласком на Палма де Мајорку потом у Барселону и ево га сад у Интеру. То је један од играча који су на време схватили шта их чека, ако остану у главном граду Шпаније.

Примера је превише ту су Валтер Самјуел, који је стигао као најбољи дефанзивац Серије А за 30 милиона!, па онда да не причамо о Клоду Макелелеу, Естебану Камбијасу, Николасу Анелки па новим случајевима Арјену Робену и Веслију Снајдеру. Ипак има и оних који после доласка у Реал нису спасили своју каријеру, која је могла бити боља. Мајкл Овен, Хавијер Савиола и многи други.

Зато са правом кажу да је млади фудбалер који оде у Реал осуђен на пропаст. А синоним за пропаст је Перица :) Каже се проп`о ко Перица у Реалу. Смешно, али истинито. Погледајте само шта се десило са "најновијим" одбаченим играчима Реала. Један х(к)ара у Италији други у Немачкој. Главни су играчи свога тима, а одбачени су због маркетиншким мамаца Каке и Роналда... Колико је то добар потез био, може се већ сада наслутити...

 

 Мурињо је у свету фудбала познат по три ствари. Дугом језику, ружном фудбалу и као тактички генијалац раван Шаолин монасима ... И када је његова екипа играчким кадром била слабија од противничког, знао је зауставити њиховог главног играча. Без игре дати гол. Бранити се свим силама. Али и он би сада рекао да није имао за противника оволико јак тим, један од најбољих тимова на свету икад. Да ли је ово превелик залогај за њега, или је веома гладан па ће га "из цуга" прогутати? 

Да знам, рекао бих вам. Овакве утакмице су непредвидиве. Иако знаш шта сваки играч може, колико зна фудбал, његове мане опет имаш тај елемент среће, тренутка непажње. Све су то професионалци, и сви они живе за овакав меч, али жеље су им подједнаке... Бар делимично. У оваквим утакмицама меч би баш могао да одлучи тренер као што је Мурињо. Да, јест` да ја њега обожавам али људи се углавном деле на оне који га поштују и оне који га мрзе... Равнодушни не постоје.

Неки ће рећи да овакви мечеви нису равноправни. Са једне стране имаш класичну Италијанску екипу која игра резултат са друге најлуцидније ванземаљце ове планете. Такав меч може да се упореди само са укусом мајског роштиља са луком, сунчаног дана и ладног пива. Има неко то да не воли? Нема.

Мурињо је само захваљујући јебено доброј тактици зауставио Челси у походу на ЛШ. Тај Челси је сматран другим фаворитом ЛШ одмах иза Барселоне, која је ипак мало већи залогај. Међутим, Интер и Барселона су већ одиграли два меча у групи. У Милану врло досадна утакмица без већих шанси и прилика за гол. Ипак упркос великом поседу лопте Барса не постиже гол. Анри, Меси и Ибрахимовић су играли напред. У другој утакмици Барселона без Месија побеђује Интер са 2-0. Очигледно је да Мурињо није имао резервни план и да није знао како ће та игра Барсе изгледати без Месија. 

Бенитез је последњи тренер кога се сећам да је успео зауставити Месија и победити Барселону са стилом. Ставио је Арбелоу (игра десном ногом) на позицију левог бека тј. по страни којом игра Месија (левом ногом). Видећемо да ли ће се и Интер досетити овога, а по најављеном саставу Кордоба ће играти левог бека (нажалост не знам којом ногом игра овај играч).

 ------------Жулио Сезар----------

-Занети---Лусио---Самјуел--Короба

-------------Камбјасо--------------

-Мајкон---Снајдер---Мота---Ето---

--------------Милито--------------

Е сад, ако Мурињо није слагао за стартну поставу (као што обично воли да лаже) онда је ово врло дефанзивна постава (на први поглед) на домаћем трену. Покушаће да доминацијом са више играча средине терена, онеспособи нападе Барселоне, али питање је да ли ће му успети. Претпостављам да ће се Ето у напад убацивати из другог плана, а можда би и Станковић био боље решење од Моте. Интересантан ће бити дуел Кордоба - Меси, а претпостављам да ће Мота играти фластера на њему такође.

Барса не одустаје од своје игре, и у ком год саставу изашла подједнако је јака. Пујол ће се преселити на место левог бека, Кеита и Бускец ће правити друштво Ћавију на средини терена, док ће у нападу уз Ибрахимовића играти наравно Меси и Педро. 

Педро обожава овакве утакмице и мислим да би је он баш могао решити. Лусио и Самјуел су показали колико знају чувајући Дрогбу цео меч, али данас им прети суспензија тако да ће играти са такозваном кочницом у глави.

Све у свему, жељно ишчекујем овај меч и добар фудбал.

 

 

 

На 4. кола пре краја Челси скоро да је вратио пехар Премијер Лиге у своје витрине после три године, у финалу ФА Купа игра против последњепласираног Портсмута.... Али горак осећај у устима оставља рана елиминација из Лиге Шампиона. Иако је био један од највећих фаворита, испаде и то само захваљујући Мурињу, тактици, изненађењима.

Не узимајући у обзир ЛШ, сезона се може окарактерисати као веома успешна. Ипак, на крају сезоне када ће се Челси растати са неким играчима, потребно је увести неколико свежих, млађих особа која ће држати следеће генерације Челсија.

Клуб ће напустити доста фудбалера. Деко, Балак, Белети и Џо Кол. То је то, ако нисам никога заборавио. Дакле оде комбо бек, два важна играча средине терена и Џо Кол. Додуше, идаље постоји нада да ће Џо Кол продужити уговор са Челсијем, али мораће да игра много боље да би Абрамовича убедио да је вредан остајања.

Треба такође обратити пажњу на то да је потребна свежа крв у нападу. Анелка је просек од играча, и мислим да је он наслабија карика у тиму. Треба неко ко може да постигне гол, када неће Дрогбу или Лампарда. Као могућа решења спомињу се Агуеро, Џеко, Вучинић итд. Ко год дош`о добродош`о. Моја велика жеља би био Игуаин, свака част ако њега доведу.

Дефинитивно ће бити потребно појачање и на средини која ће бити видно ослабљена. Помињу се разни играчи међу којима је мени фаворит Милнер, а ту су још Ешли Јанг, Хамшик, Давид Силва, Јоан Гуркуф и још по неки. 

Надам се да ће добро одрадити следећи прелазни рок (мало је потрошио Анћелоти од како је дошао у клуб) и да ћемо се и следеће сезоне радовати трофеју.